Теорија књижевности

АНАЛИЗА ЛИРСКЕ ПЕСМЕ- ПОДСЕТНИК

Текст професорке Грозде Пејчић која је аутор неколико приручника (настао је на основу програмом прописане литературе -Живковић, Солар, Тартаља), може ти помоћи да лакше анализираш лирске и епске песме:

Подсетник 1.

Пре него  што започнеш анализу, разговор о некој песми, прочитај је бар двапут или једанпут. Слушај док други чита, потом прочитај сам, „у себи“.

Кад то урадиш, покушај да себи представиш о чему песник пева: препознај основно осећање, основни мотив (љубав, патња, стрепња, бол, промашеност, смрт…).

Сада се заустави на појединим деловима песме – идући, наравно, од почетка:  издвој појединачне слике, утврди како су начињене; покушај да откријеш што шири низ асоцијација које слика сугерише. После тога, појединачне слике стави једне поред других, повежи их па уочи да ли су нанизане као паралелне, у градацијском или контрастном низу. Већ на почетку овог дела анализе схватићеш да ли су слике дате у основном или пренесеном значењу. Протумачи уочене фигуре полазећи од досадашњег знања и упутстава која су ти сугерисана у приказу стилских фигура у овом приручнику. Не заборави да истражиш и реторске и звучне стилске фигуре.

Следећа етапа: истражи узроке препознатога осећања ослањајући се на слике које су напред уочене и протумачене; уочи друга, споредна осећања (споредне мотиве), повежи их са главним па одреди у каквој су међусобној вези: проистичу један из другог, допуњују се, стоје у контрасту, стоје паралелно… Утврди шта доноси крај песме, тзв. емоционални закључак или поента? Одреди природу везе претходно насликаног и поенте (очекивано, неочекивано, преокрет, отварање неке друге„приче“…).

Усредсреди се затим на спољашњу организацију текста. Одреди каква је та организација: постоје ли строфе, које су врсте; да ли су све исте или различите. Уочи, затим, какви су стихови: које дужине, да ли су сви једнаки, како се смењују ако су неједнаке дужине, где се налази цезура (пауза), да ли је свуда на истом месту, односно, уочи симетричност или асиметричност стихова. Погледај какве су риме, како су организоване у тексту.

Заустави се онда на језику као творцу ритма: истражи да ли је редослед речи уобичајен или измењен, којим су речима припала повлашћена места (почетак и крај реченице, стиха, строфе); постоје ли опкорачења (преношење делова једног стиха, мисли, у наредни стих).

Последња „етапа“ у овом аналитичком поступку је  повезивање свега у целину, враћање на почетак. Ако је све добро урађено, показаће се да је твој првобитни, најчешће нејасан утисак сада много богатији, пунији, па и јаснији. Моћи ћеш сигурније да потврдиш оно што је на почетку мање-више наслућено. Ово је тренутак да се сетиш ком правцу песник припада, да се сетиш поетичких и стилских обележја тога правца. Кад те теоријске поставке повежеш с овим што ти се овде открило, требало би да ти много тога постане јасније, разумљивије. С напоменом, наравно, да велику песму никада не можеш да раствориш до краја, да увек има делова који се не дају анализи и разумевању до краја и у потпуности и да је и у томе величина и снага поезије.

Требало би да после свега дођеш до закључка да сви ови елементи стоје у међусобном складу, да стварају хармоничну целину.

Коначно, окрени се наслову. Добро погођен наслов требало би да буде истински, суштински сажетак онога што песма доноси. Ако је на овако описани начин песма тумачена, наслов ћеш доживети као потврду већине закључака.

Можеш, наравно, поћи и обрнутим путем: од наслова, утиска, организације текста, језичко-стилских обележја, па даље редом… Коначно, увек је отворена могућност и за неки трећи, сопствени пут. Лепота тумачења поезије лежи управо у ономе у чему лежи и лепота поезије: иако је интимна слика песниковог духа штампањем постала свачија, увек може бити и само твоја.

Да бисмо се разабрали у ткиву песме, морамо, као и у сваком послу, поседовати одговарајуће алатке. Те алатке су основни књижевнотеоријски појмови (многе сте ранијих година научили у настави српског језика и књижевности) .

Подсетник 2.

ДЕФИНИЦИЈА – Лирика је најсубјективнији књижевни род. Лирици припадају она књижсвна дела у чијем средишту стоји непосредно исказан доживљај, чисто осећање, ритмички и звучно уобличено језиком, изражено сугестивним и симболичким сликама које се асоцијативно групишу око основног мотива. Лирско дело може бити написано у стиховима или прози. Име је начињено од музичког инструмента (лира) којим су стари Грци пратили извођење песама,

ПРИСТУП- – Кад проучавамо лирику, користимо следеће књижевнотеоријске појмове:

Лирски субјекат – Лирски субјекат је говорно лице у лирској песми, тојест, носилац лирског исказа – доживљаја, осећања, размишљања. Зове се још и лирски јунак, песничко ја. Лирски субјекат не мора бити исто што и песник.

Тема – Тема књижевног дела је предмет уметничке обраде, оно о чему дело говори – предмет, појава, личност, догађај, судбина, осећање, расположење. Тема се обично открива из наслова дела. Сем основне, у делу могу постојати и споредне теме.

Мотив – Мотив је најмања тематска јединица која се даље не може разлагати; тема дела разлаже се на мотиве. У том смислу разликујемо: статичне мотиве (опис амбијента, стања, осећања;

они успоравају или заустављају радњу) и динамичне мотиве (покрећу радњу, изграђују фабулу).

С обзиром на тематику, можемо говорити о општгш или вечитим мотивима (јављају се у књижевностима разних народа и у свим временима) – мотив љубави, смрти, пролазности, слободе, мртве драге, луталице, избавитеља, осветника, сукоб генерација… затим о лајт-мотиву (мотиви који се понављау у више дела једног писца или код више писаца у једној епохи).

Мотив (мотивација) у књижевности се јавља и као психолошка категорија: разлог, оправдање зашто је нешто учињено (нпр.: чиме је писац мотивисан да нешто напише?; како је мотивисан одређени поступак неког јунака?; зашто је дело компоновано на одређени начин?; и сл.), У том смислу говоримо о мотивацији карактера (ликова), мотивацији књижевног поступка, мотивацији стила.

Композицнја-Композиција је начин на који је дело склопљено, сложено, организовано. За сва три рода карактеристично је разликовање спољашње од унутрашње композиције.

Спољашња композиција је оно што визуелно, споља уочимо при сусрету са књижевним делом. У лирској песми тако уочавамо постојање стихова, римованих или слободних, а више стихова уједињује се у строфу; неки стих може се понављати на крају сваке строфе, или другде- то је рефрен.

Унутрашњу композицију откривамо пажљивим читањем и проучавањем дела. Циљ нам је да при томе уочимо распоред мотива, мотивационе поступке.

ЛИРИКА

– доживљај / осећања

– субјективност

– лирски субјекат  слика

– ритам / музикалност

-тема

– мотив: динамични / статични /лајт-мотив

-мотивација

– композиција: троделна асоцијативно низање  мотива:главни,споредни,поента, рефрен

Лирска песма обично има троделну композицију, тј. разликујемо три мотива. Први или главни мотив доноси нам тему, представља основно осећање. Други или споредни мотии асоцијативно се везује за главни, и то или по сличности, аналогији, чиме се главни мотив појачава, или по супротности, контрасту, што такође може појачати главни мотив, или открити неку његову нову димензију. На крају песме обично се налази трећи мотив – поента или емоционални.

У изражавању песници користе стилска изражајна средства (стилске фигуре), а своја знања о њима можете проверити решавајући квиз који се налази на овој ВЕЗИ.

АНАЛИЗА ЕПСКЕ ПЕСМЕ- ПОДСЕТНИК

Пажљиво прочитај песму(држећи оловку у руци),обележи делове текста који су ти неразумљиви(немој приступити анализи док не разумеш текст,послужи се речником архаичних израза).

Како народна епска песма има развијену фабулу,издвој хронолошки песничке слике,наводећи важне мотиве.Обласни њихово значење,наводећи стихове који доказују твоју тврдњу.

Уочи доминантне карактеристике ликова(спољашње и унутрашње особености),главних и споредних,наравно наводећи стихове који то доказују.Немој заборавити шта је српском средњевековном јунаку свето(коњ,оружје жена…..дата реч, чојство,јуначки морал….)

Пронађи стилска изражајна средства,тумачи њихову улогу у тексту.

Одреди врсту стиха којим је песма испевана.

Смести песму по својим карактеристикама у циклус коме припада.

РАЗВОЈ УМЕТНОСТИ

ПОДЕЛА УМЕТНОСТИ ПРЕМА ИЗРАЖАЈНИМ СРЕДСТВИМА

НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

ДИСЦИПЛИНЕ НАУКЕ О КЊИЖЕВНОСТИ

ОСНОВНЕ ТЕХНИКЕ И МЕТОДЕ (ПРИСТУПИ) ПРОУЧАВАЊУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

 ИЗВОРИ (ЛИТЕРАТУРА) ЗА АНАЛИЗУ УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

Преглед направљен према Читанци за први разред гимназија и средњих школа у издању Едуке; Аутори: др Ана Стишовић Миловановић, др Оливера Радуловић и др Вукосава Живковић.

Подела уметности

Уметност:

• ликовне уметности (вајарство,сликарство,архитектура)
• музика
• позоришна уметност
• опера
• балет
• књижевност
• филм
• остале савремене, примењене и индустријске, уметности (дизајн, фотографија, вез…)

Уметник—————————————————————– уметничко дело-свeт уметничког дела

(ствара уметничка  дела)                                                    (сликарско, вајарско музичко, филмско….)

Уметности се деле на:

Временске –                                                                                           Просторне–

(поезија,музика, плес)                                              (сликарство, вајарство, архитектура)

Уметност је на свом почетку била синкретична (обједињавала је већи број уметности пошто се, како се сматра, развила из  ритуала), па се развила у многобројне уметности.

КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ВРСТЕ

Књижевни родови и врсте су основни начин разврставања књижевних дела према њиховим заједничким одликама, заједничким суштинским обележјима. Разликујемо три књижевна рода: лирику, епику и драму. Унутар њих се јављају различите књижевне врсте. Књижевни родови и врсте називају се још и књижевни жанрови, а подела може бити и на: поезију (лирску и епску), прозу (епика у прози) и драму, унутар којих се разликују књижевне врсте.

ЛИРИКА је књижевни род који обухвата сва књижевноуметничка дела написана у стиху и прожета унутрашњима доживљајима, осећањима, ставовима и мислима.

Одлике лирике:

• сажетост израза (лирска дела су кратка)
• стих (устаљени ритмички образац)
• мелодичност песничког језика, ритам, рима, инверзија, интонација, јединство звука и смисла
• емоционалност(изражена су осећања појединца)
• субјективност (изражен је лични став; израз личног искуства)
• фигуративност (употреба великог броја стилских фигура; практично, лирско дело без њих не постоји)
• индивидуалност (израз је појединца)
• мотиви (најмање тематске целине, тематске јединице)
• тема (скуп мотива, главни+споредни мотиви)                                    

Термин лирика потиче од грчког назива за жичани инструмент лиру уз коју се изводиле песме у почецима свог настајања.

Врсте лирике:

Основна лирска врста је лирска песма, која према аутору може бити народна или уметничка. Основне разлике међу њима су што је аутор народних лирких песама непознат, усмена су творевина, тековина су генерација и припадају култури и традицији народа у ком су настале. народне лирске песме су певане у колу, имају своју мелодију и у вези су са догађајима из свакодневног живота човека  из народа(љубав, породица, обичаји, обреди, веровања, рад у пољу и кући…), па су у том смислу субјективна осећања, ставови и мисли у песми усклађени са колективним ставовима и израз су колективне свести. Уметничка (ауторска, писана) лирска песма има познатог аутора и његова је интелектуална својина. Она је израз индивидуалне 8појединачне) свести и израз крајње субјективне осећајности и унутрашњих доживљаја песника. Према осећањима и аутору лирске врсте се могу поделити на: НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ (љубавне, породичне, обичајне, обредне, верске, свадбене, почаснице, успаванке, тужбалице, верске, посленичке, митолошке…) и ЛИРСКЕ (АУТОРСКЕ, УМЕТНИЧКЕ) ПЕСМЕ (љубавне, описне, родољубиве, мисаоне, социјалне, елегије, оде, химне, сатиричне, песме у прози…).

ЕПИКА је књижевни род који обухвата дела у прози и у стиху која на широко и надугачко говоре о ликовима и догађајима и местима догађања.

Одлике епике:

• žдугачка садржајна дела
• žподробно описују догађаје, места, ликове и њихове односе (грађа и композиција дела)
• žимају радњу, фабулу, сиже
• žимају ликове
• žобјективност
• žличне емоције писца нису у првом плану
• žјезик је ближи језику свакодневне комуникације, али је свакако уметнички изграђен и обликован
• žмотиви су распоређени и повезани хронолошки и логички
• приповедне технике- žприповедање (у првом и трећем лицу), дескрипција, дијалог, монолог, унутрашњи монолог, полилог, ретардација, ретроспекција, интроспекција…
• žкомпозиција (унутрашња и спољашња), коју чине: тема, мотиви, идеје и мисли, језик

Термин епика потиче од грчке речи епос што у преводу значи говор, реч, приповедање. 

Врсте епике:

Епика се дели премма форми на епику у стиху и епику у прози. Основне врсте епике у стиху су еп (спев), епска песма и епопеја, док су врсте епике у прози приповетка, новела и драма. Епику можемо поделити и према аутору на народну и уметничку.

Основне врсте народних епских дела могу бити:

• у стиху: еп и епска песма (ретко епопеја),
• у прози:

1. краће народне умотворине (анегдоте, басне, питалице, загонетке, пословице, брзалице, бројалице…)
2. дуже народне умотворине (приповетке, приче, бајке)

Основне врсте уметничких епских дела су:

• у стиху: еп (спев) и ретко епопеја
• у прози: приповетка, роман и новела

Много је подврста и жанрова у оквиру епског књижевног рода, овде су наведене само основне врсте)

ДРАМА је књижевни род који обухвата дела у прози и у стиху заснованих на драмском сукобу и намењених сценском извођењу. Текстови драмских дела се састоје из дијалога, монолога и дидаскалија.

Одлике драме:

• постоји драмска радња, догађај, заснован на сукобу
• лица (ликови)
• дијалог, монолог, дидаскалије
• драмски сукоб као покретач драмске радње; драма је заснована на сукобу (сукоб појединца са друштвом, сукоб између драмских јунака, унутрашњи сукоб драмског јунака)
• етапе драмског сукоба (радње): експозиција (увод), заплет, кулминација, припетија и расплет
• написане су за извођење на сцени у позоришту
• правило о три драмска јединства које се односина јединство места, јединство времена и јединство радње
• драмски текст се дели на чинове, слике и појаве
• драмска ситуација- однос јунака у једној одређеној сцени
• драмски јунак (протагониста) носилац је одређене непредне идеје, а насупрот њему су антагонисти
• има елементе и епског и лирског књижевног рода, догађај, ликови, али и осећања ликова који често износе и ставове самог писца
• лирика је осећање, субјективно виђење ствари, епика је причање о догађајима, а драма је синтеза ова два, јер је драма радња, дешавање, дакле, догађај са ликовима који су актери и који носе ставове, мисли и осећања и на основу њих делају

Термин драма потиче од грчке речи драма и значи радња. 

Врсте драме:

• трагедија- врста драмe коју карактеришу трагички сукоб, трагичка кривица и трагички јунак; она има трагичко исходиште; у публици буди жудњу за моралним и духовним подвигом, и подстиче духовно прочишћење (катарзу)
• комедија- врста драме која се заснива на сукобу који је најчешће комична забуна, неспоразум; она је књижевно обликовање догађаја уз помоћ смешног, хуморног елемента
• драма у ужем смислу- врста драме која за предмет има догађаје из свакодневног живота